Priča pre piste

Početkom juna dobila sam poziv od jedne divne imenjakinje iz Beograda koja mi je saopštila da sam izabrana medju 15 devojaka-žena iz Srbije kako bih pod sloganom #proudtobeme predstavila novu LISCA kolekciju kupaćih kostima.

Zamolila me je da joj do kraja dana potvrdim svoje učešće.

 

Na prvu loptu, bila sam oduševljena.

Vau, nešto novo, drugačije, kakav lep povod i lepa prilika da upoznam nove ljude i svedočim jednom takvom dogadjaju.

Te misli ushićenja su trajale...pa nekih....

2 minuta.

 

 

A onda...Onda je u glavi nastao potpuni haos i buka.

Apsolutno nepozvane, krenule su misli negodovanja, samokritike i spuštanja euforije od pre 2 minuta.

• Daj Marina, mama si dve devojčice od kojih jedna ima dve godine ti ćeš sad praktično u donjem vešu da šetaš centrom Beograda? 
• Jao , garant će Žika, Pera i komšika da komentarišu: Vidi ove šta radi?!

Pa malo ego spuštanja:

• Iako dobijaš komplimente za izgled,  da li si ti dovoljno zgodna za jednu manekenku?
• A ovaj celulit što ti se na suncu nazire na butinama, kako će to da izgleda?

 

I šta sad?

U minuti sam zaboravila na onaj nalet pozitivne energije od početka priče jer su ovi tripovi toliko zaokupirali moje misli da je sve kulminiralo pitanjem:

- Šta ti je sve ovo trebalo?!

 

 

Ok, rekla sam sebi, nemoj odmah da donosiš ishitrene odluke, nek prodje koji sat da se emocije slegnu, pa ćeš bistre glave lakše doneti odluku.

 

Vratila sam se svojim svakodnevnim aktivnostima i to poslepodne dok sam bila u prepisci sa ženama putem Instagrama iskoči mi post - kao naručen.

Znak (odlučih da to bude).

Sekund kasnije.

Odluka donešena  - IDEM.

 

Na postu je pisalo: ŠTA BI SVE URADILA U ŽIVOTU I DOKLE BI SVE STIGLA, DA TE NIJE BILO STRAH!?!

 

 

Javim organizatorki to veče da dolazim.

Dobar osećaj i osmeh bili su mi dovoljni pokazatelji da je odluka bila ispravna.

So Belgrade, here I come...

 

 

Dan i po pred odlazak.

Veče utorak na sredu mala šmizla dobije visoku temperaturu, preko 39C.

Spavanje nula. Podočnjaci + 100.

Sutradan odlazimo kod lekara.

Bilo mi je odmah jasno da ništa od plana da ih ujutru odvedemo u školu / vrtić , odem za BG i taman ih u povratku pokupim , jer je dragi takodje imao isplanirane poslovne obaveze.

 

Bake nisu tu, nema ko da uleti a sama pomisao da je ostavljam sa tako visokom temperaturom odmah je bacala senku na ushićenje koje sam imala od pre koji dan.

 

Dogovaram se sa dragim i on uspe da pomeri obaveze kako bih mogla da odem na nekoliko sati.

Tu je i seka lavica, bez koje cela organizacija ne bi bila moguća i čija podrška mi je i ovog puta puno značila (I love y sis).

 

 

Ok, sve super.

Ali.....

Onda kreće grozni osećaj koji na sve moguće načine pokuša da ti nabaci krivicu – Ideš na put, a dete ti kući sa temperaturom (verujem da je svaka mama koja bude čitala ovo, makar jednom prošla kroz ovakvu fazu).

 

Na kraju pobedi vera da će sve biti ok jer ipak ostaje sa brižnim tajom.

Spremim se to veče jer sutra rano, oko 07h sam trebala da krenem za BG, kad ono stigla „Meca“.

2 dana ranije!!!

A sutra treba da šetam u kupaćem_WTF?!?

 

Bilo je dve opcije:

1. Sve otkažem - jer evo Marina zar ne vidiš da sve radi protiv plana i programa?
2. To sve što radi protiv plana i programa oteram u 3 lepe i nastavim gde sam nameračila.

- Što sam i uradila.

 

 

 

Beograd je prošao. Ja sa divnim utiscima. Sjanim poslovnim kontaktima i saradnjama u najavi.

I što je najvažnije kući su me sačekala nasmejana lica.

 

Svemir nekad posloži stvari i situacije malo da te skrene sa puta, samo da proveri da li je to što radiš, zaista ono što želiš. A kad jednom doneseš odluku, ne dozvoli da te bilo ko pokoleba ukoliko duboko u sebi znaš da je ona ispravna za tebe.

Usudi se da uradiš nešto drugačije.

 

 

Sve smo mi iste.

Bilo devojke, žene, majke, sestre, drugarice. Ne bitno da li si model, blogger, fitness trener, službenica u banci, prodavačica ili pevačica.

Sve mi imamo iste strahove, ograničenja koja smo sticali odrastanjem.

Puno nam je kojekakvih normi društvo i sredina nametnulo.

Ova moja priča je samo jedna u nizu. Verujem i da vi imate par svojih.

Sve mi volimo da smo prihvaćene i da smo primećene. Volimo pažnju. Lepu reč.

 

Najvažnije od svega je da znate da ne morate to sve da čekate od drugih ljudi da bi volele sebe.

Dovoljne ste takve kakve ste, sa svim strahovima i sumljama, viškom ili manjkom.

Imate pravo da radite stvari koje vas čine srećnom i radosnom bez imalo kolebanja šta bi komšija, strina ili što je najgore neko ko vas uopšte i ne poznaje na to rekao/la.

 

Fokusiraj se na sebe i svoj put.

Jedino tako možemo rasti i razvijati se zajedno.

Jedna uz drugu.

 

 

Zagljaj.

M.